ПЛЕМЕ ВАСОЈЕВИЋА

 

Војвода Васојевић Стево

 

Још ни зоре ни бијела дана
Па за дуго ни сванути неће,
Подранио Васојевић Стево
У Сјеници бијеломе граду,
У Сјеницу, у село Даљицу,
На бијелу од камена кулу,
Па дозива Влаисава слугу:
„Ајд’ устани на ноге лагане.
„Па изиђи пред бијелу кулу,
„Те погледај небу под облаке,
„Је ли сјајан мјесец на заходу,
„Је л’ даница помолила лице,
„Је ли нама путовати време,
„Слуго моја, на поље Косово.
„Доцкан ми је књига допанула
„Од Лазара нашег господара,
„Да идемо на бој на Косово.“
У млађега поговора нема,
Скочи слуга на ноге лагане,
Па изиђе пред бијелу кулу
И погледа небу под облаке,
Те он гледа мјесец на заходу
И даницу на исток звијезду.
Како лице бјеше управила
И Сјеницу равну огријела;
Па се врће у шикли – одају
Код Стевана свога Господара,
Па Стевану слуга проговара:
„Господаре, војводо Стеване!
„Сјајан мјесец сио на заходу,
„Даница је помолила лице,
„Вријеме је нама путовати,
„Господаре, на бој на Косово.“
Кад то зачу Васојевић Стево,
Овако је говорио слузи:
„Влаисаве, моја вјерна слуго!
„Ајде сађи на мермер – авлију,
„Па уљези у нове ахаре,
„Те изведи два коња витеза:
„Дора мога и ђогата твога,
„Оседлај их што год љепше мореш,
„А опаши што год тврђе мореш,
„Подкуј коње и зауздај дивно.
„Јутрос ћемо путовати, слуго,
„Путовати на бој на Косово.“
Ето слуга на бијелу кулу,
За њим приста Стеванова љуба,
Па овако млада проговара
„Влаисаве, Стеванова слуго!
„Ја те Богом од невоље кумим,
„Ајде укуј Стеванова дора,
„Да не иде у бој на Косово!
„Задајем ти Божју вјеру тврду,
„Танку ћу ти начинити кулу
„У Сјеници бијеломе граду,
„Поред наше не мању од наше,
„А даћу ти за ашлука блага.
„Док је тебе и од тебе трага,
„Бога ми ти неће мањкат’ блага!
„Још чули ме, Влаиславе слуго!
„Даћу теби шћерцу за љубовцу,
„Има цури петнаест година,
„Љепше цуре у Сјеници нема,
„Ваљала би за цара царица,
„А камо ли за те госпођица,
„Само укуј Стеванова дора.“
А вели јој Влаиславе слуга:
„Луда ли си, Стеванова љубо!
„Ево има дванаест година,
„Одкад дворим војводу Стевана,
„Нијесам му илу помислио,
„А камо ли да сам учинио;
„Ни ноћас је учинити нећу,
„Да бих знао да ћу погинути.“
На љубу се не окреће слуга,
Но га ето у нове ахаре,
Па изведе два коња витеза,
Подкова их што боље могаше,
А седло што љепше могаше;
Заузда их ђемом жестокијем,
Преви ћебе, тури татарију,
Па им узде на јабуке баца;
Па га ето на бијелу кулу
И казује своме господару,
Да је коње наредио дивно.
Кад то зачу Васојевић Стево,
Скочи јунак на ноге лагане,
Па отвори попете сепете
И довати ђузел одијело,
Чисти скерлет и бијелу свилу
И још друго што је за тог дана:
Он облачи од свиле кошуљу,
Па по њојзи панцијер кошуљу,
Па по њему џамадане златне,
Још облачи зелену доламу,
По долами токе позлаћене.
Све су токе од сувога злата.
По прсима исплетене гује,
Повисоко уздигнуле главе,
У зубима драги каменови,
Те се ноћи види путовати,
Као данаом када гране сунце;
Опасује мухадем – појаса,
А на ноге копче и чакшире,
А на главу чекркли челенку,
Из челенке шипке од челика,
Свака пала на рамена Стеву,
Да јунака од мачева чува.
Он припаса сабљу оковану
Све јој сапи од сувога злата,
Из ње висе три балчака златна,
Сабља ваља царевога града.
Кад се Стеван наредио дивно,
Наредио јунак за мегдана,
Ето Стево на бијелу кулу.
За њим приста вереница љуба
И у руке носи чедо лудо,
Чедо лудо бјеше мушка глава,
Па Стевану љуба проговара:
„Господаре, војвода Стеване!
„Немој одит’ на бој на Косово,
„Ноћас сам ти сан уснила ружан:
„Полећеше два сокола сива
„Од Сјенице од села Дољице,
„Прелећеше брда и планине,
„Долећеше на поље Косово;
„Ту у густу улећеше таму,
„У тами им остадоше крила,
„Оба ћете тамо погинути,
„А ја остат’ удовица млада.
„Ја се ’оћу млада преудати,
„Ја ћу твога сина оставити.
„Ко ће твога сина подизати?
„Твоја ће се кућа ископати.“
А вели јој војвода Стеване:
„Љубо моја, Бог те не убио“
„Ти нијеси на заклетву била
„У Крушевцу граду бијеломе,
„У Крушевцу код цара Лазара,
„Ђе на скупу бјеху великаши
„Од цијеле српске царевине,
„Како смо се заклели Лазару:
„Ко не доша’ на бој на Косово,
„Не имао од срца порода,
„Ни мушкога, ни ђевојачкога;
„Црњела му с’ у планини овца,
„А црњела у поље шеница;
„У кућу му чедо неплакало,
„У торину стадо не блејало,
„И од њега не остало трага,
„Без цигана што кује сједећи!
„Ја се не бих јунак уставио,
„Да ми реку војводе остале:
„Издајице, Васојевић Стево!“
„Да бих тамо изгубио главу.
„Љубо моја, шинула те гуја,
„Ти се немој преудати млада,
„Но подижи мога Милована,
„Јопет ће се соколови лећи.“
Кад то зачу Стеванова љуба,
Проли сузе низ бијело лице,
Ка’ ’но бисер низ бијелу свилу,
Па се врати на бијелу кулу.
Док ето ти Стеванове секе,
По имену китне Анђелије,
Грозне сузе лије низ образе,
Па говори војводи Стевану:
„Кад ћеш, брате, са Косова доћи,
„Да се ова кукавица нада?“
А говори војвода Стеване:
„Сестро моја, китна Анђелија!
„Ја ћу теби из Косова доћи,
„Кад изађе од запада сунце;
„Проговори дрвље и камење,
„Црну врану побијеле крила,
„Онда ћу ти из Косова доћи.
„Кад ме видиш, онда ми се надај.“
На сестру се више не окреће,
Но га ето низ бијелу кулу.
Докле дође до коња дорина,
Прекрсти се појаха дорина,
А за њиме слуга на ђогина..
Сјеницу су зечки преиграли,
А Рогозну високу планину
Цијелу су вучки прекасали.
Косова се поља доватили,
Град су Звечан здраво пролазили.
Док дођоше на воду Ситницу,
Кад ријека мутна и крвава.
Ту нађоше Косовку ђевојку,
Она сједи води на обалу,
У Косово очи управила,
Рони сузе низ бијело лице,
Ка’ и бисер низ бијелу свилу.
Стеван цури Божју помоћ зваше,
Ђевојка му здравље прихватила:
„Да си здраво, делијо незнана!
„Здраво био! Ђе си загазио
„На твојега сокола дорина?
„Да нијеси на бој на Косово,
„Пошто нам је царство погинуло!“
Но јој вели Васојевић Стево:
„Драга сестро, Косовка ђевојко!
„Јеси л’ јутрос зором доранила
„На Ситницу на воду проклету?
„Је л’ овако вода мутна била?
„Је ли била мутна и крвава?“
Но му вели Косовка ђевојка:
„Драги брате, делијо незнана’!
„Ја сам јутрос зором доранила,
„Доранила да бијелим платно
„И да гледам по Косову војске.
„До сунца је вода бистра била,
„Послије се вода замутила,
„Провираше мутна и крвава,
„Наносаше капе и калпаке,
„Наносаше коње и јунаке,
„Наносаше свилене барјаке,
„Сва се у крв претворила пуста,
„Све бијеле проносаше чалме.“
Стеван цури јопет проговара:
„Драга сестро, Косовка ђевојко!
„Јеси л’ какав шићар уграбила?“
„Јесам добар шићар уграбила,
„Из крваве воде извадила:
„Уграбила калпак и челенку
„Сву од срме и чистога злата
„И на капу књажеву биљегу;
„Још сам златну шљаку уграбила,
„Сва од срме и жежена злата
„И десницу до рамена руку
„И на руци зећил прстен златан,
„Познала сам зећил прстен златан,
„Да је рука од добра јунака.“
Јопет Стеван цури проговара:
„Дај ми капу, лијепа ђевојко,
„Да ја познам књажеву биљегу,
„Којега је капа од војвода.“
Но му вели Косовка ђевојка:
„Драги брате, незнани јуначе!
„Имам брата од седам година,
„Носићу му калпак и челенку“.
Војвода се гротом насмијава:
„Луда ли си, лијепа ђевојко!
„Мени твоја капа не требује,
„Кад ћ’ и моја останути пуста“.
Онда цура капу доватила,
Па је дава војводи Стевану.
Кад војвода капу доватио
И погледа књажеву биљегу,
Чим је виђе, познаде је дивно.
А пита га Владиславе слуга.
„Господаре, војвода Стеване!
„Којега је капа од војвода?“
А вели му војвода Стеване:
„Не питај ме, Владиславе слуго!
„Ова капа Бошка Југовића“.
Даде капу лијепој ђевојци,
Па овако цури проговара:
„Дај ми шљаку, лијепа ђевојко!“
Даде му је, ријеч не чињаше.
Чим погледа шљаку позлаћену,
Чим погледа, познаде је дивно.
Пита слуга војводу Стевана:
„Којега је шљака од војвода?“
Јопет Стеван слуги проговара:
„Ова шљака Југовић – Богдана“.
Јопет Стево цури проговара:
„Дај ми руку, лијепа ђевојко“.
Даде му је ријеч не чињаше.
Кад војвода приватио руку
И погледа зећил прстен златан,
Проли сузе низ бијело лице.
А пита га Владиславе слуга:
„Господаре, војвода Стеване!
„Којега је рука од војвода?“
„Не питај ме, нити имаш рашта.
„Ово рука војводе Милоша.
„Кад је нама Милош погинуо,
„Свако нам је добро погинуло.
„Лазара су ухватили Турцу,
„’Оће на ме останути клетва“.
Даде руку лијепој ђевојци,
Па појаха дебела дорина,
А за њиме слуга на ђогина.
У Ситницу коње ућераше
И Ситницу воду прегазише,
Низ Косово равно наћераше.
Кад су били насред поља равна,
Ту сретоше рањена јунака
На зеленку ка’ на горској вили,
Вас је зекан у крв огрезнуо;
На јунаку седамнаест рана.
А Стеван му Божју помоћ дава:
„Божја помоћ, рањени јуначе!“
А јунак му помоћ прихватио:
„Здраво био, Васојевић Стево!
„Здраво био, Богом побратиме!
„А зар мене не познајеш, побро?
„Ја сам главом Орловићу Павле,
„Па сам ево допануо рана“.
Стеван Павлу јопет проговара:
„Побратиме, Орловићу Павле!
„Ти ми штогод са бојишта причај.
„Је ли српска војска изгинула?
„Је ли нама у животу Лазо?“
А вели му Орловићу Павле:
„Побратиме, војвода Стеване!
„Одјаши ме од коња зеленка,
„Па ћу теби за бојиште причат’.“
Онда Стеван одјаха дорина,
Па он Павла са зекана скида,
Па га уми студеном водицом
И зали га црвенијем вином,
Па распаса свилена појаса,
Те му грдне ране завијаше.
Кад се мало јунак одморио,
Па Стевану Павле говорио:
„О Стеване, јадан побратиме!
„Шта ћу теби са Косова казат’?
„Сва је наша изгинула војска,
„Лазара су Турци ухватили,
„Заробили наше великаше,
„Ма је Мурат први погинуо,
„Разбучи га Милош – Обилићу
„Од учкура до грла бијела,
„Још му стаде ногом под вилице.
„И Милош је погинуо, Стево,
„Код шатора цар – турског Мурата,
„Са његова оба побратима;
„Сва је свита и господа царска,
„Око цара заробљена, побро.
„Ту ја бијах допануо рана,
„Па утекох на мога зеленка,
„Па наћерах на мост, на ћуприју
„И ту виђех Арапина црна.
„Насред моста код воде Ситнице
„На његову витку бедевију,
„У Арапа барјак Југовића;
„Обрнух се и два и три пута,
„Жа’ ми барјак Бошка Југовића,
„Да га носе у Једрену Турци.
„’Ћах Арапу одит’ на мегдана
„И ту ’оћах, побро, погинути,
„Или отет’ барјак Југовића,
„Док наљезе један јунак зоран,
„По имену Страхинићу бане
„На његова ластавицу вранца,
„Па овако бане проговара:
„Дура, вранац, појели те вуци,
„Или ћемо данас погинути,
„Јали отет’ барјак Југовића.“
„Па наћера на ћуприју вранца,
„Те посјече Арапина црна
„И оте му барјак Југовића,
„Па наћера вранца од мегдана,
„Низ Косово Грачаници цркви
„И понесе барјак Југовића.
„Више не знам што је с баном било.
„Ја утекох рањен на зеленка,
„Да ја двору идем бијеломе.“
А вели му војвода Стеване:
„Побратиме, Орловићу Павле!
„Куд ћеш дома, дома не видио!
„Но ајдемо да сад погинемо.“
Па скочише на ноге лагане,
Па бијесне коње посједоше,
Низ Косово коње наћераше.
Док на турске страже нагазише,
Па у Турке коње наћераше,
Од појаса сабље повадише,
Па сијеку и разгоне Турке
По Косову пољу широкоме.
Куда гони Владиславе слуга,
Куда гони претила ђогина,
Тудијен би кола пролазила.
Куда гони Орловићу Павле,
На његова помамна зеленка,
Ваљају се на буљуке Турци,
Ту би троја кола пролазила.
Куда иде Васојевић Стево
И прогони сокола дорина,
Би четвера кола пролазила.
Све сијеку и разгоне Турке.
Кад је дневи иза подне било,
Обрну се иза себе Стево,
Кад му слуге Владислава нема,
Но му слугу посјекоше Турци.
На слугу се не окреће Стево,
Но нагони његова дорина,
Па сијече и разгони Турке.
Поред њега Орловићу Павле,
На његова претила зеленка,
Обаљује коње и јунаке.
Кад се Стеван обрнуо за се,
Кад му нема Орловића Павла,
Но му Павла посјекоше Турци;
Кад то виђе војвода Стеване,
Проли сузе низ господско лице,
Ка’ ’но бисер низ бијелу свилу,
Па и даље нагони дорина.
Докле Стеван доћера дорина
До Мазгита мјеста несретнога,
До чадора цар – турског Мурата,
Ђе бијаху српски великаши,
Међу њима српски цар Лазаре,
Свезанијех наопако рука,
Па овако Стеван проговара:
„О Лазаре, мио господаре!
„опраштај ми, мио господаре,
„Доцкан ми је књига допанула,
„Те задоцних на бој на Косово!“
А цар Лазар Стеву одговара:
„Проклет био, Васојевић Стево!
„Проклето је и твоје јунаштво.“
Онда Стеван поврну дорина,
Те сијече и разгони Турке
По Косову пољу широкоме.
Док Стевана ране освојише.
А десница замори се рука,
Јопет Стеван наћера дорина
До чадора цар – турског Мурата
И још бјеше у животу Лазо
Цар – Лазару Стеван проговара:
„Дај опроштај, мио господаре,
„Доцкан ми је књига допанула,
„Ране су ме освојиле грдне,
„Десна ми се заморила рука,
„’Оћу, царе, брзо погинути.“
А кад Лазар погледа Стевана,
Ђе је јунак у крв огрезнуо,
Он овако Стеву проговара:
„Ти прост да си, Васојевић Стево,
„Све се твоје посветило тело;
„Но поврни твојега дорина,
„Не би ли ти Бог и срећа дала,
„Да ишћераш коња из Турака
„До бијеле Грачанице цркве,
„Ту ћеш наћи царицу Милицу,
„Дочекује младе рањенике,
„Залаже их љебом бијелијем,
„Залијева вином црвенијем,
„Она ћете тамо дочекати.“
Онда Стево окрену дорина,
Тако му је Бог и срећа дала,
Те ишћера дора из Турака,
Док доћера Грачаници цркви;
Он ту нађе царицу Милицу.
Она срете рањена Стевана,
Одјаша га од коња дорина,
Па му водом ране умиваше,
Још му свилом ране завијаше,
Па га зали црвенијем вином.
Докле срце заигра Стевану,
Пита њега царица Милица:
„О војвода, Васојевић Стево!
„Дај ми штогод са бојишта причај.
„Ђе погибе српски цар Лазаре?
„Ђе погибе стари Југ Богдане?
„Ђе погибе, војвода Милошу?“
А вели јој Васојевић Стево:
„О Милице, несретна царице
„Остали су у животу, госпо,
„Свезанијех наопако рука,
„Код чадора цар – турског Мурата,
„Само није Обилић – Милошу,
„Видио сам њега у комаде
„Пред чадором турског цар - Мурата;
„Јуначки је Милош учинио,
„Након себе спомен оставио,
„Он разбучи турског цар – Мурата
„Од учкура до грла бијела
„И стаде му ногом под вилице,
„Док му скочи језик на вилице.
„Вазда му се име спомињало,
„Док на исток сунце излазило!“
То изусти војвода Стеване,
То изусти, а душу испусти.
А да видиш царице Милице,
Ђе укопа војводу Стевана,
Пред бијелу Грачаницу цркву,
На гроб му је натпис поставила,
По ком ће се Стеван помињати,
Да је био на Косово Стево
И за име српско погинуо.
То је било, истина је било,
Сад велимо да се веселимо,
Да јунаке старе помињемо.