ПЛЕМЕ ВАСОЈЕВИЋА
ПЛЕМЯ ВАСОЈЕВИЧ - THE CLAN OF VASOJEVIC
ДОБРО ДОШЛИ НА СТРАНИЦУ у изради ПЛЕМЕНА ВАСОЈЕВИЋА
ПЛЕМЯ ВАСОЈЕВИЧ - THE CLAN OF VASOJEVIC
Васојевићи се први пут спомињу у млетачким, дубровачким и османским изворима из XV века. Први помен Васојевића, у писаним документима до сада, се може наћи у тужби Дубровчанина Брајана Проданића која је поднета дубровачком суду Октобра 1444.године.
Уколико бисмо покушали да урадимо реконструкцију кретања предака и родоначелника Васојевића позивајући се на историјске изворе увидећемо да је први податак о Кнезу Аранђелу Васојевићу у Херцеговини, и то конкретно у околини Фоче, где се налази споменик кнезу Арађију Васојевићу који је живео у време Сандаља Хранића Косаче. Ако је био Кнез тада је несумњиво био у служби Косача.
Сандаљ Хранић Косача (рођен 1370, владао 1392—1435), био је Војвода великаш из породице Косача који је управљао простором од Неретве до Дрине са титулом "Велики Војвода русага босанског". Краљевине Босне почетком 15. века. Ако бисмо прихватили да су поседи Војводе Стевана Васојевића били око Сјенице а та област је била после Косова на путу турских продора у тадашњу Српску Деспотовину и даље у Босну може се закључити да су потомци Војводе Васојевића тада изгубили поседе и да су се померили даље на запад у област Косача тј. Херцеговину.
Следећи податак је тај из дубровачког суда од Октобра 1444. код тврдог града Медуна.
„ ad confinia terreni despot et vaiuode Stiepani “ – што значи – на територији Деспота и војводе Стјепана....
Јасније на територији Деспота Ђурђа Бранковића и Војводе Стефана Вукчића Косаче ( рођ.око 1404-5. код Фоче — умро 22. мај 1466. Херцег Нови
наследио је свог стрица 1435. Војводу Сандаља Хранића Косачу ).
Који је био српски властелин и оснивач војводства Светог Саве,
касније названог Херцеговина, по његовој титули
Херцег од Светог Саве.
Овде је врло извесно да су род и презиме Херцеговић тако и настали јер се већ његови синови као нпр.
Владислав Херцеговић Косача (1426. или 1427—1490) тако и спомиње.
Неку годину пре датума овог судског списа дошло је до првог пада Српске Деспотовине.
Наиме ако се зна да је велика турска војска , под вођством самог султана Мурата II (1421—1451), кренула крајем Априла 1439. на Србију.
На Србију је, као турски вазал напао и Стефан Вукчић и опленио неке југозападне области деспотовине.
Након тромесечне опсаде, Смедерево је пало 18. августа. Турци тамо постављају санџакбега Исак-бега.
Западне делове Деспотовине заузео је Стефан Вукчић.
Ново Брдо и Зета одржале су се још неко време. Турци су заузели Сребреницу.
После дугог и јуначког отпора и после двогодишње опсаде 27. јуна 1441. год. пало је и Ново Брдо.
Катастрофа Српске државе била је потпуна . У тај мах она више није постојала.
Иза тога Стефан Вукчић је ушао у Зету и заузео остале деспотове поседе. Па и тврди град Медун где се и први пут помињу Васојевићи.
Заузимање Зете од Стефана Вукчића 1441.
Такво стање се одржало до 1444. када долази до новог крсташког рата против Турака познат је под називом "Дуга војна" 1443. и почетком 1444.
Српски Деспот је, уз Јанка Хуњадија или Сибињана Јанка као и влашког војводе Дракула - Влад II Дракул , био један од предводника крсташке војске која,
крећући се римским Царским друмом, наноси пораз муслиманима код Алексинца и Ниша и продире до Једрена и Софије.
Турци су поражени јануара 1444. године на Куновици између Пирота и Ниша. Издао их је управник Тесалије, Турахан-бег, кога је потплатио Ђурађ.
Крајем јануара крсташи стижу у Београд. Ђурађ је покренуо преговоре са турским султаном који су завршени успешно.
Сегединским миром крајем Јула 1444. повратио је државу коју је изгубио и то чак и већу него 1439. године; припао јој је и Голубац.
Одмах по склопљеном миру вратио се Деспот у Србију. Већ 22. Августа ушао је у Смедерево. Потрудио се одмах да поврати Зету.
Деспот Ђурађ Бранковић
Стефан је већ у јесен 1444. Имао састанак с Деспотом и измирио се са њим. Бивајући окружен са свих страна непријатељима, он је бар са Деспотом хтео да обнови везе.
Учинио је то, сем из старих породичних обзира и личног поштовања, још и стога, што је знао да је Деспот, због Сребрнице, противник босанског Краља Томаша.
Стефан је почетком 1445. год. вратио деспоту цео део горње Зете с градом Медуном , када извесно Братство Васојевића остаје у служби Деспота
тј. Војводе Милоша Белмужевићa који прима град на управу у име Деспота.
Деспотовина 1445
Ту се разјашњава положај Васојевића Октобра 1444, прелазном периоду од Војводе Вукчића до Деспота Ђурђа, који су извесно у служби Војводе Стефана Вукчића
из Херцеговине доведени у горњу Зету, лета 1441. код тврдог града Медуна,
као војници у служби војводе и да су насељени, на територији већ оформљеног племена ПИПЕРА, који су одраније били у деспотовој служби пре освајања Стефана Вукчића,
у како се наводи у дубровачком судском спису "qui stant apud Medonum ad Ricaças"
чувајући прилаз граду и старом караванском трговачком путу који је водио из Дубровника преко Зете,
затим преко Лијеве реке, Плава, Гусиња и даље на Метохију и Србију.
Тада још не формирани као племе већ као род Васојевића, где су могуће од Јануара 1445. а могуће већ од Септембра 1444. год., и остали сада у служби Српског Десота.
Наиме 7 нов.1444. у дубровачком судском спису додаје се још, да су се ту нашли и
У преводу - људи деспотови именом Пипери и Васојевићи, који живе у близини Медуна крај Рикаче? -.
Овде је могуће закључити да су у том бурном времену , због неизвесности, слабе државне управе и пада дисциплине и дошло до овог инцидента.
Даље овде можемо видети да је директно овде оптужен Дмитар Бјелопавлић а да је касније тј. 7. Новембра 1444. додато да су ту били Пипери и Васојевићи деспотови људи,
па можемо рећи да су они тада већ били у служби Деспота и да су највероватније после службе код Војводе Стефана остали да обезбеђују град
но сада у јесен у служби Деспота. Још можемо додати да Васојевићи тада живе већ неколико година на територији Пипера
као новопридошли род, са вероватно неким својим властелином тј. Кнезом витезом.
Под 6 дец. напомиње се, да je ""Radoe Stauerouich, Vlachus de Dromgnazi, fecit notitiam
suprascriptis et incitauit eos ad faciendum homicidium""; лупежи су му дали за то 50 catrones, али je
он хтео и коње и ""partem arobaglie"". Lamenta de foris 1444. f. 124 Арх. Дубр.
Ricaça потсећа на име језера и брда Рикавац, који се помињу у бањској хрисовуљи око 1314, али је овај крај и
сувише далеко на исток од прастарога града Медуна који се помиње одмах поред њега.
У преводу: Радоје Старчић, Влах од Дробњака, је позвао горе поменуте и подстакао их да почине убиство, као надокнаду, за брата, дали су му 50 catrones а он је хтео и коње и део товара.
Археолошка истраживања ће, како се претпоставља, потврдити народно предање да је Јелена Лазаревић, супруга војводе Сандаља Хранића Косаче, у средњем вијеку подигла седам задужбина на простору Цернице, код Гацка. На локалитету под Маковим валом, су пронађени темељи старије средњовијековне цркве, и гробница са стећком у облику плоче са натписом 'Кнез Никола Рашковић Дробњак'. Ово такође упућује да су у војној служби 1444. били Пипери и Бјелопавлићи старији становници у близини Медуна, а Дробњаци и Васојевићи из тадашње Херцеговине.
Херцеговина Стефана Вукчића
Тврди град Медун
Године 1451. долази до промене на султанском престолу.
Мурата II је наследио син Мехмед II Освајач живео од 30. март 1432 — 3. мај 1481) султан од 1451—1481.
Био је способан, храбар и веома предузимљив. Важи за једног од најдаровитијих и најспретнијих султана које је царство имало.
Из основа је изменио карту Балкана.
Налик спартанском краљу Леониду, последњи ромејски цар Константин Драгаш XI Палеолог на месту где су Јаничари провалили
капију и ушли у град скинуо је пурпурни огртач и остале царске ознаке и са свог белог коња издао наредбу за последњи јуриш,
погинувши као војник.
У уторак 29. Маја. 1453. Пао је Цариград.
Константин XI Палеолог Драгаш
Султан Мехмед II Освајач
После пада Цариграда дошла је на ред Србија.
Лета 1454 упао је Султан Мухамед други у србију и страшно је опустошио
дошао до Смедерева али није успео да освоји због јаких бедема. У помоћ је опет дошао Хуњади , Султан је скинуо опсаду и повукао се у Софију.
С пролећа идуће године кренуо је султан поново на Србију, да настави прошлогодишњу акцију. Прво је напао Ново Брдо,
град није могао одолети тешкој турској артиљерији и предао се после четрдесет дана опсаде, 1. јуна 1455.
Из Новог Брда султан се кренуо на запад и освојио је и друго богато рударско место Трепчу, па потом Бихор, Липљан и друга места на Косову.
Преко Звечана султан је лично дошао на класично косовско разбојиште, на Муратово турбе, и ту делио поклоне за његову душу.
Три недеље после пада Новог Брда узели су Турци и Призрен па и зетски прастари град Медун, који је његов заповедник Војвода Милош Биомужевић понудио Млечићима,но морао га је предати Турцима 1456.
Тако је и читав преостали део Јужне Србије дошао под турску власт.
Остатак Зете одржао је Стеван Црнојевић у име Млетачке Републике.
У манастиру Врањини, 6. септембра 1455., у присуству млетачког скадарског провидура Ђована Баланија,
заклела су се на верност Млечанима црногорска и албанска племена: Никшићи, Бјелопавлићи, Пипери, Лужани, Кучи, Матагужи, Хоши и др.
Албанска племена држала су се тад тесно са Србима. Њихове главне куће, као Кастриоте, Аријанити, Топије, Спани, Гропе и др.,
биле су тада православне и одржавале су везе са последњим српским династима.
С млетачком влашћу и турским освајањем мења се постепено верски карактер извесних северних албанских племена и,
уз политичку, долази постепено и верска подвојеност према Србима.
Децембра 1456. године умро је и деспот Ђурађ Бранковић.
Ђурђа Бранковића је на престолу наследио најмлађи син Лазар, једини који није био ослепљен.
Деспот Лазар је умро 20. јануара 1458. године.
Марта 1459. године Стефан Томашевић ушао је у Смедерево. Већ 1. априла венчао се са Лазаревом ћерком Јеленом Бранковић.
Слепи Стефан Бранковић збачен је са власти чиме је престала власт породице Бранковић.
1459. у српској престоници Смедереву остали су само Стефан Томашевић и његов стриц Радивој.
Њихова владавина слабо је позната; трајала је свега три месеца.
Мехмед је марта 1459. године приспео у Крушевац. Без икаквог отпора стигао је до Смедерева.
Поведени су преговори које је водио Радивој. Босанцима и Лазаревој удовици допуштено је да са иметком напусте град.
Посада је заробљена. Турци су ушли у Смедерево, други пут у 15. веку; овога пута коначно.
Црквена звона су поскидана, а цркве су претворене у џамије.
Смедерево је постало престоница Смедеревског санџака.
Тиме је престала да постоји српска држава која је непун век раније била најмоћније Царство на Балкану.
Од свих балканских народа Срби су пружили највећи отпор Турцима.
Падом Смедерева 20. јуна 1459. године за Србе је почело вишевековно ропство
Правци османског продирања
Деспотовина пред пад
Тврђава Смедерева
21. маја 1466. године. у Хрцег Новом умро је Херцег Стефан Вукчић.
Стефан је са Јеленом , ћерком Балше III Балшића имао најмање четворо деце:
Катарину (1424-1478), босанска краљица, удата за Стефана Томаша (1446).
Владислав Херцеговић (око 1427—1489.), херцег Светог Саве, ожењен Аном Кантакузин, ћерком Ђорђа Кантакузина (1455).
Влатко Херцеговић (око 1428—1489.), херцег Светог Саве, наследио оца. Ожењен Маргаритом, племкињом из Апулије.
Ахмед-паша (Стеван) Херцеговић (око 1430—1515.), турски велики везир у више наврата. Ожењен Фатимом, ћерком султана Бајазита II.
Влатко Херцеговић Косача херцег. Године 1466. наследио од оца Стефана Вукчића Косаче поседе и титулу Херцега.
Покушавши се од 1480. ослободити османске власти, био је побеђен и повукао се у Херцег Нови.
Када су тај град 1483. заузели Османлије, преселио се на млетачки Раб, где је умро. 1489.
Падом Херцега Новог престала је да постоји и Херцеговина као слободна област.
Благај Херцегова престоница
Тврђава Херцег Нови
Овде можемо да предпоставимо да су се у времену од 1445. до пада херцеговине 1483. год. или
вероватније већ од 1456.год. после предаје Медуна
Васојевићи населили у Лијевој ријеци.
Као придошлице у област Пипера Васојевићи су потражили ново уточиште и нашли га
у скривеном али мирном и живописном крају у Лијевој Ријеци
где су се помешали са постојећим становништвом у селу Речица а њиховим доласком новог имена Васојевићи.
Тако да у турском дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године се наводи
село Речица чији је нови назив Васојевићи.
Село је припадало нахији Пипери и било је тимар старешине Хасана Маринова.
