ПЛЕМЕ ВАСОЈЕВИЋА

Константин Јиречек
ИСТОРИЈА СРБА

Тужио се пред дубровачким судијама Брајан Проданић, да je његов брат Радин убијен и његова роба, у вредности 300 дуката однесена али се даље подробности не знају. 30 истог месеца јављао је он да je било ""sexaginta robatores"", ""ad confinia terreni despot et vaiuode Stiepani"", a међу њима ""Radogna Ruxich et Radosauus Dimitrouich, ambo Bilopaulichi""; они су похарали 500 castrones, 18 boues, 150 brachia rasie albe, 70 перп. у новцу, 2 equos, arma итд. 7 нов. додаје се још, да су се ту нашли и ""homines despoti, nominati Piperi et Vasoeuichi, qui stant apud Medonum ad Ricaças"". Под 6 дец. напомиње се, да je ""Radoe Stauerouich, Vlachus de Dromgnazi, fecit notitiam suprascriptis et incitauit eos ad faciendum homicidium""; лупежи су му дали за то 50 catrones, али je он хтео и коње и ""partem arobaglie"". Lamenta de foris 1444. f. 124 Арх. Дубр. Ricaça потсећа на име језера и брда Рикавац, који се помињу у бањској хрисовуљи око 1314...

У њој он наводи да су му 60 горштака Бјелопавлића, Пипера, али и Васојевића, убили његовог брата и опљачкали робу. Тада су они били у близини Лијеве Ријеке, тачније ка Медуну у Кучима, и нису се иселили на друге споменуте просторе ка Полимљу. Тада се спомиње да у тој области станују са Пиперима. Ипак, ово је довело до забуне поједине историчаре да помисле да је управо Медун у Кучима било седиште Васојевића, за шта не постоје докази, већ извори напомињу управо да се радило о Лијевој Ријеци. Такође, у уговору из 1455. године у српском православном манастиру Врањина, између Млечана са Стефаном Црнојевићем и народом горње Зете који је прихватио његову управу, којим је народ тражио да им се не доводи католичко свештенство већ остави православно, спомињу се нека друга српска племена, попут управо Пипера и Куча, али не и Васојевићи, који се тада још увек нису значајније формирали као заједница, за разлику од других споменутих. Поводом порекла, постоје више погледа. Према устаљеном предању, Васојевићи су на тај простор дошли из Херцеговине и да им је један од даљих предака био Аранђел. Ово предање је интересантно зато што се у Херцеговини, и то конкретно у околини Фоче, налази споменик кнезу Арађију Васојевићу који је живео у време Сандаља Хранића почетком 15. века. Такође, још 1284. године се у дубровачким списима спомиње Михаило Васољевић, који је живео у месту Уберт у Хуму, недалеко од Љубмира. Остаје нејасно да ли је он у некој вези са Васојевићима. Теза да су Васојевићи дошли из Херцеговине, у споменуте крајеве Брда, те и да су ове личности управо везане за Васојевиће, овиме добија на значају. Генетичка истраживања су суштински и потврдила ову тезу, јер се испоставило да род Васојевића, око којег се формирало племе и који чини готово цело племе, има генетске сроднике у православним Бобанима у Попову пољу који славе Светог великомученика Георгија (Ђурђевдан), као и одређеним староседелачким братствима у околини Невесиња, те даље сродство са неким православним братствима која славе Часне Вериге Апостола Петра и чија је матица код Мркоњић Града. У сваком случају, према изворима из тог периода, јасно је да су Васојевићи у Зети још од помена из XV века, носиоци српског идентитета и православне вероисповести. Такође, одређена друга предања о заједничким прецима Васојевића и других српских племена, а у неким верзијама и албанских, су оборена.