ПЛЕМЕ ВАСОЈЕВИЋА
ПЛЕМЯ ВАСОЈЕВИЧ - THE CLAN OF VASOJEVIC
ДОБРО ДОШЛИ НА СТРАНИЦУ у изради ПЛЕМЕНА ВАСОЈЕВИЋА
ПЛЕМЯ ВАСОЈЕВИЧ - THE CLAN OF VASOJEVIC
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК КОЈИ НИЈЕ ПОСТАО КРАЉ
Константин Немањић био је син краља Милутина и његов наследник у периоду од 1316. до 1321. године, тачније све до смрти краља Милутина.
Не постоје јасни докази ко му је била мајка, да ли је рођеном у једном од бракова које је његов отац склопио (Милутин се женио пет пута) или је био Милутинов ванбрачни син. Једино што се са сигурношћу може тврдити јесте да му мајка није била византијска принцеза Симонида, која је у Србију дошла 1299. године ради удаје за Милутина.
Манастир Грачаница, једна од многобројних задужбина краља Милутина, осликан је у периоду од 1318. до 1321. године и на његовим зидовима се налази чувена фреска „Лоза Немањића“. На њој је приказан и Константин, и то као голобради младић од двадесетак година. На основу тих података произилази да је Константин рођен око 1298. године. У то време краљ Милутин је био ожењен бугарском принцезом Аном Тертер, ћерком бугарског цара Георгија Тертера. Због тога може да се изнесе претпоставка да је она Константинова мајка.
Питање Милутиновог наследника било је једно од најзначајнијих питања његове унутрашње политике. Након што је свог сина Стефана, због побуне из 1314. године, ослепео и протерао у Цариград, након смрти свог брата Драгутина 1316. године и утамничења Драгутиновог сина, а свог братанца Владислава исте године, Милутин истиче свог сина Константина као наследника престола, што се јасно види и на већ поменутој фресци „Лоза Немањића“ из Грачанице.
Ипак, 1321. године ослепљени и прогнани Стефан, уз снажно залагање представника цркве, враћа се у Србију и од свог оца добија део жупе Будимље ради издржавања. Свог сина Душана Стефан оставља Милутину као гаранцију да се неће опет побунити против свог оца.
Двадесет и деветог октобра 1321. године, након скоро четрдесетогодишње владавине, умире краљ Милутин. Константин је у тренутку очеве смрти боравио ван земље. Наиме, он је код Бугара и Грка унајмљивао војску највероватније за сукоб са угарским краљем Карлом Робертом, који је годину дана раније заузео Мачву, област којом је некада владао Драгутин. Стефан пак не губи време, објављује да му се вратио вид, истиче право на престо, прилазе му бројни великаши, црквени великодостојници стају на његову страну, те га архиепископ српски Никодим крунише за краља на празник Богојављење 6. јануара 1322. године.
Стефан позива свог брата Константина да се помири са новонасталом ситуацијом и да заузме неко друго достојанство у држави, што Константин наравно одбија и између браће избија рат, што за Немањиће није ништа чудно (рат Стефана Немање са браћом 1165-1168, рат Вукана и Стефана 1202-1204, рат Уроша и Драгутина 1276, рат Милутина и Драгутина 1301-1312, сукоб Милутина и Стефана 1314. године).
У боју у пролеће 1322. године под градом Звечаном на Дмитровачком пољу Стефан побеђује Константина, а несуђени српски краљ у бици налази смрт. У другим изворима се не помиње битка између двојице браће, већ се наводи да Стефан заробљава Константина, а затим наређује да његов брат буде убијен на суров начин.
Није познато да ли се Константин женио и да ли је иза себе оставио потомство. Константин је највероватније сахрањен у Манастиру Бањској код Звечана, задужбини свога оца краља Милутина. По другој верзији сахрањен је у Цркви Светог Ђорђа у Звечану 1322. год.
Стари српски родослови бележе да је Константин сахрањен у Звечану. Археолошка ископавања у цркви Светог Ђорђа у Звечанима не потврђују такве вести, јер нису пронађени трагови било каквог сахрањивања. Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је између 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина. Манастир Светог Стефана у Бањској налази се на свега 10 км од Звечана, те тамо треба тражити гробницу Константина Немањића. Четири родослова помињу и "свете мошти" Константина Немањића, што наговештава да је млађи Милутинов син проглашен за свеца. У новијој историографији Константину се приписује поседовање прстена пронађеног у Бањској, за кога се до скора веровало да је припадало Теодори, првој супрузи Стефана Дечанског и мајци цара Душана.
Средњовековни град Звечан налази се у близини Косовске Митровице, на истоименом брду, код ушћа реке Ситнице у Ибар. Могуће је да га је подигао српски велики жупан Вукан крајем 11. века. Први помен Звечана налази се у делу византијске принцезе Ане Комнин, која наводи да је ту био сукоб њеног оца цара Алексија Првог и жупана Вукана. У то време Звечан је био српски град. За град и ову цркву везане су легенде које помињу житијима Стефана Немање, које су написали његов син Стефан Првовенчани и Доментијан. Наиме, Стефан Немања се, према легенди, пред битку на Пантину 1168. године молио Светом Ђорђу. Када је био близу града Звечана, у коме се налазила црквица посвећена Светом Ђорђу, велики жупан је послао једног од својих јереја да тамо врши свеноћну молитву, литургију и остала богослужења. Док се свештеник одмарао од тих служби, јавио му се Свети Ђорђе у војничком лику речима: „Ја сам слуга Христов Ђорђе, идем у помоћ твом господину, Немањи, да победи непријатеље.“ Сутрадан је Немања, предање каже, уз помоћ Светог Ђорђа победио своју браћу у бици. У овој цркви 1322. године, сахрањен је Константин, син краља Милутина. У граду је десет година касније, био заточен и највероватније убијен Стефан Дечански. Звечане су Турци освојили 1396. године, након чега је црква запустела, а њени остаци откопани су тек 1957. године.
